Luj XVIII., francuski kralj 1814–15. i 1815–24 (Versailles, 17. XI. 1755 – Pariz, 16. IX. 1824). Unuk Luja XV., brat Luja XVI. i Karla X. Pobjegao je u Belgiju 1791. na čelu emigracije, s kojom je pred Napoleonom I. Bonaparteom pobjegao u London. Nakon smrti Luja XVII. sam je uzeo kraljevski naslov. Nakon Napoleonova pada 1814. vratio se pod zaštitom saveznika u Pariz. Za Napoleonovih »sto dana« ponovno u emigraciji (1815). Izdao je Ustavnu povelju (1814), kojom je zajamčio parlamentarizam. Premda je ograničio pravo glasa, a ustav definirao kao »kraljev dar«, a ne kao »volju naroda«, ipak su njime bile potvrđene gotovo sve promjene iz Francuske revolucije. Pokušao oslabiti ultrarojaliste, koji su tražili odlučniju revanšističku politiku, a predvodio ih je Lujev brat, budući kralj Karlo X.
