Van de Graaffov generator [væn də grα:'f~] (po Robertu Jemisonu Van de Graaffu koji ga je izumio 1929), elektrostatički visokonaponski generator u kojem se električni potencijal stvara na račun mehaničkoga rada utrošenoga na trenje i prijenos električnih naboja. Sastoji se od metalne sfere, koja počiva na stupu od izolatora, kružne izolatorske (gumene) vrpce za prijenos električnoga naboja, dva valjka i dva igličasta skupljača električnoga naboja (češlja). Metalni valjak je na potencijalu zemlje, a valjak od dielektrika (pleksi-stakla) na visokom naponu. Vrpca se tare o valjak od dielektrika i oduzima iz njega elektrone. Elektroni se, a s njima i negativni električni naboji, s pomoću trake prenose na metalni valjak, gdje ih prikuplja drugi češalj i oni odlaze u zemlju. Gubeći elektrone, valjak od dielektrika postaje električki sve pozitivniji i privlači elektrone iz metalne sfere. Elektroni iz metalne sfere preko češlja pristižu na valjak, a sfera postaje pozitivno nabijena. Napon sfere u otvorenome prostoru može biti do 5000 kV (iznad tog napona stvaraju se korone), a u zatvorenom i izoliranome prostoru do 25 000 kV. Van de Graaffov generator koristi se kao akcelerator čestica u znanstvenim istraživanjima, medicini i industriji.
