disjunkcija (lat. disiunctio).
1. Razdvajanje, razdruživanje, razlučivanje; protivnost, suprotnost, isključivanje. Disjunktivan, rastavni, koji sadrži dvije mogućnosti što jedna drugu isključuju, suprotan.
2. U logici, odnos članova iskaza u disjunktivnome sudu. Disjunktivni sud ide među hipotetičke sudove (u širem smislu). Postoji više članova iskaza (izričaja) za koje se u slučaju isključujuće disjunkcije samo tvrdi da je jedan od njih istinit, a svi su ostali neistiniti (»ili-ili«). Članovi iskaza ne mogu biti ni svi istiniti ni svi skupa neistiniti, nego je samo jedan od njih nužno istinit. U slučaju neisključujuće disjunkcije (koja se naziva i adjunkcija) samo se tvrdi da je najmanje jedan od članova iskaza istinit, a da se ne navodi koji (»ili«). Svi članovi iskaza mogu biti istiniti, ali svi skupa ne mogu biti neistiniti. (→ disjunktivni sud)
3. U matematici, logička operacija koja uređenomu paru matematičkih izjava A ∨ B (A ili B) pridružuje neistinitu matematičku izjavu samo u slučaju kada su obje izjave lažne.
Tablica istinitosti:
| A |
B |
A ∨ B |
| ⊤ |
⊤ |
⊤ |
| ⊤ |
⊥ |
⊤ |
| ⊥ |
⊤ |
⊤ |
| ⊥ |
⊥ |
⊥ |
